Vr­lo je za­htjev­no za umjet­ni­cu ko­ja je uz to i maj­ka i su­pru­ga da osmi­sli, pri­pre­mi i iz­ve­de obi­man i te­žak pro­gram, ka­kav je Ta­nja Še­va­lje­vić Bog­da­no­vić u sa­rad­nji sa pro­fe­so­rom Alek­se­jom Mol­ča­no­vim iz­ve­la na ko­tor­skoj sce­ni u Cr­kvi Sv. Du­ha. Ovaj tan­dem ko­ji sa­ra­đu­je odav­no, još od Ta­nji­nih škol­skih da­na u ŠO­SMO „Vi­da Ma­tjan“ u Ko­to­ru, gdje je Mol­ča­nov ra­dio kao pro­fe­sor, pre­mi­jer­no je iz­veo bri­žlji­vo oda­bra­ne: „Svi­tu u sta­rin­skom sti­lu za vi­o­li­nu i pi­ja­no op.80“ Al­fre­da Šnit­kea u pet sta­vo­va, Bram­so­vu „So­na­tu u D-mo­lu br. 3“, jed­nu od te­me­lja u ka­mer­noj mu­zi­ci kad je ri­ječ o vi­o­li­ni i kla­vi­ru, i još „Vi­o­lin­ski kon­cert u D-mo­lu“ Ara­ma Ha­ča­tu­ri­ja­na, pi­san za vi­o­li­nu i or­ke­star. Ha­ča­tu­ri­ja­nov Kon­cert je pred pi­ja­ni­stu po­sta­vi­lo za­htje­van za­da­tak da svo­jom sna­gom, iz­ra­žaj­no­šću i umjet­nič­kim um­je­ćem do­ča­ra ci­je­li or­ke­star, na ko­ji je vr­sni i is­ku­sni po­zna­va­lac kla­vir­skih dir­ki u pot­pu­no­sti od­go­vo­rio.
– Oda­bra­li smo ova dje­la i ob­je­di­ni­li ih u jed­nu kom­pakt­nu cje­li­nu, sa na­mje­rom da ih iz­vo­di­mo ovo­ga lje­ta na ra­znim sce­na­ma po gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re u kom­bi­na­ci­ji sa ne­kim dru­gim so­na­ta­ma. Mu­zi­ča­ri u 21. vi­je­ku mo­ra­ju sa­mi da bu­du svo­ji me­na­dže­ri, u Cr­noj Go­ri i re­gi­o­nu oni se po­zna­ju me­đu­sob­no, po­sto­ji uza­jam­na sa­rad­nja – ka­že Mol­ča­nov za „Dan“. Na­stup pred ko­tor­skom pu­bli­kom, pred ko­jom je kao umjet­ni­ca od­ra­sta­la i sa­zri­je­va­la, mno­go zna­či Ta­nji Bog­da­no­vić, maj­ci be­be od če­ti­ri mje­se­ca i de­ve­to­go­di­šnje dje­voj­či­ce.
– One su mo­ja in­spi­ra­ci­ja. Pri­vat­ne i pro­fe­si­o­nal­ne oba­ve­ze po­vla­če jed­na dru­gu, a ja od ma­le­na znam šta to zna­či. To­me sam se po­sve­ti­la i ima vre­me­na za sve. Ako se čo­vjek do­bro or­ga­ni­zu­je, kad pri­gu­sti, da­jem mak­si­mum od se­be. Ve­li­ka je od­go­vor­nost na­stu­pa­ti ov­dje, po­seb­no što su tu i mo­ji dra­gi pro­fe­so­ri ko­je znam, ko­le­ge sa fa­kul­te­ta, klin­ci ko­ji­ma sam pre­da­va­la, ma­da ja ne pra­vim raz­li­ku me­đu pu­bli­kom po gra­do­vi­ma, uvi­jek imam isti pri­stup sce­ni i pu­bli­ci, bez ob­zi­ra da li su u njoj dje­ca, stu­den­ti ili for­mi­ra­na pu­bli­ka is­tan­ča­nog uku­sa – ka­že Bog­da­no­vić i do­da­je da su sa istim pro­gra­mom u skra­će­noj ver­zi­ji odr­ža­li mi­ni-kon­cert u Mu­zič­koj ško­li na Ce­ti­nju za ma­li­ša­ne, za ko­je ka­že da su naj­za­hval­ni­ja pu­bli­ka.
Ta­nja je ni­žu i sred­nju mu­zič­ku ško­lu za­vr­ši­la u Ko­to­ru u kla­si ču­ve­ne Ljud­mi­le Pe­tro­ve i Vi­ta­li­ja Gu­lji­ču­ka, a Mu­zič­ku aka­de­mi­ju na Ce­ti­nju u kla­si po­zna­tog vi­o­li­ni­ste Ro­ma­na Si­mo­vi­ća. Tre­nut­no ra­di u mu­zič­koj ško­li „Sa­vo Po­po­vić” na Ce­ti­nju i kao sa­rad­nik na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji, gdje ra­di i pro­fe­sor Mol­ča­nov. Čla­ni­ca je Bal­kan­skog or­ke­stra sa ko­jim je na­stu­pa­la i u Ja­pa­nu. Ta­ko­đe, se­dam go­di­na bi­la je za­po­sle­na u Sim­fo­nij­skom or­ke­stru Cr­ne Go­re, ali ni­je vi­še.
– Ta­ko su se stva­ri ne­ka­ko na­mje­sti­le. U Sim­fo­nij­skom or­ke­stru ne svi­ram već dvi­je go­di­ne. Ži­vim na Ce­ti­nju i pro­sto mi je lak­še da ne pu­tu­jem, ma­lo sam se i za­si­ti­la tog ra­da u or­ke­stru, ko­ji je jed­no fe­no­me­nal­no is­ku­stvo za sva­kog svi­ra­ča. Pre­po­ru­ču­jem svi­ma da is­ku­se rad u or­ke­stru, jer ka­sni­je mno­go po­ma­že čak i u so­lo iz­vo­đe­nju i u ka­mer­nom na­stu­pu i u ra­du sa dje­com. U or­ke­stru mno­go na­u­či­te, jer tu ni­su va­žni sa­mo gu­da­či, du­va­či, već svi za­jed­no kao cje­li­na – ka­že Bog­da­no­vić, ko­ja sa­da ra­di na aka­de­mi­ji kao pro­fe­sor po po­zi­vu, na­stu­pa po­vre­me­no na kon­cer­ti­ma kao što je ovaj sa prof. Mol­ča­no­vim, a ni­je joj stran ni na­stup u ka­mer­nim sa­sta­vi­ma – kvar­te­tu, tri­ju, duu. M.D.P.


Sva­ki umjet­nik na­đe svo­je mje­sto

„Za­do­volj­na sam svo­jim sta­tu­som, ma­nje-vi­še, sva­ko na kra­ju na­đe ne­ko svo­je mje­sto, ne­ko te­že ne­ko lak­še, ja obič­no te­že, ali na kra­ju mi ni­je žao i baš me bri­ga. Za sve ima mje­sta. Kad bi pi­ta­li lje­ka­re, kad bi pi­ta­li po­li­ti­ča­re, pro­fe­so­re u osnov­nim ško­la­ma, svi bi re­kli da im je naj­te­že, a na­ma je stvar­no vr­lo te­ško, u od­no­su na to ko­li­ko mi da­je­mo od se­be – pri­pre­me, jav­ni na­stup, to uop­šte ni­je jed­no­stav­no. Ima­te pri­li­ku da od­svi­ra­te sad, od po­čet­ka do kra­ja i to je to, ne­ma po­prav­ke. Ni­je la­ko, ali je li­je­po”, ka­že Bog­da­no­vić i do­da­je da je si­gur­na da će se stva­ri u po­gle­du sta­tu­sa umjet­ni­ka u Cr­noj Go­ri pro­mi­je­ni­ti na­bo­lje.